10 najčešćih predrasuda u vezi regresoterapije

U nedostatku informacija, znanja i iskustva, kao i strpljenja za razumevanje ljudske prirode, kroz proces (savremenog) razmišljanja koje je obojeno zahtevom za brzu obradu podataka i pojednostavljenje sadržaja, dolazi do iskrivljenja, uprošćavanja i predrasuda. Najčešće nedoumice ili pogrešni stavovi vezani za regresiju i regresoterapiju su sledeći:

  1. Samo je sadašnjost važna, a šta je bilo bilo je.

Ovakvo razmišljanje je daleko od istinitog i tačnog, jer kao što znamo prošlost odredjuje budućnost pa i sadašnjost. Prošla dela i naši izbori, i u okviru ovog života nas dodiruju i opredeljuju naše dalje ponašanje i razmišljanje. Ovo se posebno pokazuje ispravnim npr u istoriji, gde mi ne možemo razumeti šta se danas dešava ako ne znamo šta je tome predhodilo.

  1. Zašto bi sećanja na prošle dogadjaje uticale na sadašnji život.

Naučna istraživanja na polju ljudske memorije i percepcije ukazuju da su naša sećanja uskladištena u našoj svesti, i da ona nigde “ne odlaze”, već su tu u nama. Dugim rečima, sećanja, kao informacije ne žive u prošlosti, već su tu u sadašnjosti i uslovljavaju (utiču podsvesno) na svako naše razmišljanje, doživljavanje i ponašanje.

  1. Mi ne možemo da promenimo prošlost, zašto bi se vraćali u nju kroz regresoterapiju.

Regresoterapija bilo koja (regresoterapija prednatalnog, regresoterapija porodičnog polja, regresoterapija prošlih života i td.) nam pomaže da otkrijemo korene sadašnjih problema i razumemo smisao onoga što nam se dogadja sada, onoga nad čime nam se čini da nemamo nikakvu kontrolu i volju. Kroz proces regresoterapije osobe korak-po-korak se oslobadjaju te uslovljenosti i/ili šablona  u kojem žive.

  1. Sećanja prošlih života su pod uticajem sugestija regresoterapeuta.

Kvalifikovani regresoterapeut ne daje sugestije i naredbe tokom procesa regresoterapije. Njegov zadatak  je da “provede” osobu kroz sećanja i da joj pomogne da sagleda, uvidi i osvesti, i na kraju pronadje smisao tih dešavanja.

  1. Ja ne verujem u regresiju, jer svi koji su prošli kroz sećanja, bili su važne ličnosti u prošlom životu, što je nemoguće.

Cilj regresoterapije nije u utaženju ljudske potrebe za posebnosti i samo-vrednovanjem, to može biti terapijska posledica tog procesa.  Sećanja i informacije iz prošlih života kroz regresiju su veoma značajna i vredna, ali ne na socijalnom nivou već na psihičko-duhovnom. To su značajne i vredne informacije za naš Duševni, Duhovni i Psihički razvoj, a samim tim utiču i na kvalitet našeg života i odnosa koje stvaramo.

  1. Ako smo zaista živeli prošle živote zašto ih se onda spontano ne sećamo. Da treba – sećali bismo ih se!

Ova tvrdnja zapravo i nije tačna. Opsežna istraživanja 60-ih godina, posebno  na primer istraživanja prof. dr Iana Svensona, pokazala su nedsvosmisleno da se veliki broj dece u periodu od 2-4 godine života spontano seća svojih prošlih života. Medjutim, ukoliko dete pripada porodici ili kulturi koji negiraju ovakve koncepte o reinkarnaciji, prirodno je da dete neće biti ohrabreno da o tome priča naglas i produbljuje svoju percepciju na ove teme.

Odrasli ljudi imaju spontana sećanja na prošle živote i ostale regresivne sadržaje kroz snove, vizije i razmišljanja, samo je pitanje koliko imaju znanja da prepoznaju, koliko su introspektivni da “uhvate” te bljeskove sećanja i zadrže ih u svojoj memoriji, i naravno zavisi od stepena budnosti svesti koja opaža te sadržaje.

Možemo slobodno reći da svaki čovek tokom svog života ima “prodore” ovakvih informacija u polje svoje svesnosti.

  1. Uspešno kroz regresiju mogu da prodju samo neki ljudi, posebno oni koji veruju u reinkarnaciju.

Najveći efekti regresoterapije je kod onih ljudi koji dolaze na terapiju sa jasnim i nedvosmislenim ciljem na primer “želim da izadjem iz stanja depresije u kojem sam”, ili “želim da razrešim toksični odnos sa svojim partnerom i promenim taj odnos”, ili pak “patim od fobije X koja me sve više opterećuje i ne mogu normalno da funkcionišem”, “imam teške snove, ne mogu da se naspavam, budim se umoran”, “moji strahovi se povećavaju, želim da ih se oslobodim”, “ne znam šta mi je, osećam se dezorjentisano u poslednje vreme, žeim da dodjem sebi..” i tome slično.

Dakle pored koliko toliko jasnog sagledavanja stanja koje želimo da promenimo, potreban je i odredjeni stepen rešenosti i odlučnosti da se stvari promene, bez obzira da li osoba ima ideju ili ne u kom pravcu bi želela da  nastavi dalje svoj život.

  1. Regresija se “radi” samo jednom u životu.

Regresoterapija  je terapijski proces rešavanja problema, blokada i raznih opstrukcija, uz spoljnu pomoć regresoterapeuta. Onoliko koliko imamo problema, za koje smatramo protekom vremena, da sami sebi ne možemo da pomognemo, i da nam je potrebna pomoć drugih, toliko puta ćemo se obratiti terapeutu. Ako je to samo jednom – u redu, ako nam je potrebna pomoć za više stvari u našem životu – i to je u redu. Stvar je ličnog izbora i potrebe da rešavamo stvari u našem životu.

  1. Regresija je opasna, ona može da naškodi, da promeni tok naše sudbine i poremeti karmičke zakone koji vladaju u prirodi.

Sujeverje se uvek aktivira tamo gde je odsustvo Vere i Iskustva.  Sudbina nije fenomen koji ne pripada nama samima, sudbina nije spoljni Program koji nam je nametnut kao teret da ga nosimo kroz Večnost. Sudbina je u nama samima, mi je kreiramo, mi je stvaramo, samo što ovog procesa nismo uvek svesni. Kada krenemo da osvešćujemo, da budemo svesni suptilnih Zakona Sudbine, tada preuzimamo Moć nad tim procesom. Što je veći stepen naše Svesnosti – veća je i Moć da je promenimo u željenom i potrebnom pravcu. Regresoterapija nam u tome, možda više od bilo koje metode, direktno pomaže. O prirodi Karme i Karmičkih Zakona pogledajte istoimeni tekst na našem sajtu.

  1. Regresija je besmislena, kako može da nam pomogne neko tamo sećanje na prošla iskustva; zašto bi ih ponovo proživljavali i prolazili kroz to?; besmisleno je da samo tamo neko prisećanje može da promeni naš život?

Ovo je čest “argument” ljudi koji su u depresivnoj fazi, i vrlo je slično sledećem stavu – “zašto bih se lečio od bolesti x kada ću ionako umreti jednog dana?”. Kao regresoterapeuti mi imamo stav da ovakva osoba nije još “duhovno sazrela” da bi kroz regresiju razumela prirodu svoje Duše i njenih pravih potreba.  Strah od nepoznatog, otpor prema promenama i sumnjičavost  su sasvim prirodni, ali obesmišljavanje sopstvenih napora da bilo šta preduzme i da smisao i cilj svojim nastojanjima je patološka i predstavlja veliku blokadu, problem i bolest tog stanja svesti.

Osobe u ovakvom stanju treba uputiti na neki drugi metod rada na primer Terapiju Zvukom, terapije crtanjem i sl., tamo gde ima kreativnog i umetničkog  podstreka, pa tek nakon toga pristupiti regresivnom procesu.

 


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s