Stanja svesti tokom regresoterapije

Kao što je objašnjeno u prošlim tekstovima, najgrublja podela regresoterapije je ona na hipnotičku i nehipnotičku regresiju.

Medjutim bilo koje sredstvo – opuštanja, relaksacije i dovodjenje podsvesnih sadržaja u oblast svesnosti –  da se koristi u procesu regresoterapije klijent ulazi u odredjeno stanje svesti koje je poželjno da bi se ovaj proces efikasno prošao.

U ovom tekstu koristićemo klasifikaciju stanja svesti koja se koristi kod hipnotizma.

Dakle, opšte je prihvaćeno da u regresoterapiji razlikujemo 3 stadijuma  svesnosti: laka hipnoza, srednji stepen hipnoze i duboko hipnotičko stanje.

Pre objašnjenja ovih stepena svesnosti, suština stanja zvanog hipnoza je u fokusiranju svesti tj pažnje na jedan jedini sadržaj.

1.Hipnoidalni stepen – je stepen stanja svesnosti koji nazivamo relaksacija, i prisutan je u meditacijama. Osoba sedi ili leži, zatvorenih očiju, postiže stanje slično pospanosti, i svesna je svega oko sebe. Ovo je poželjno stanje za regresoterapiju kao i za tzv hipnotičke pozitivne sugestije. Bez ovog stepena stanja svesti ne moguće je proći kroz proces ni hipnotičke ni nehipnotičke regresije.

2. Stepen lake hipnoze – za ovo stanje je karakteristična fizička relaksacija, i prirodan je produžetak hipnoidalnog stepena. Ono što je karakteristično za ovaj stepen relaksacije je to da kijent oseća da bi „mogao da se pomeri ali ga mrzi da to učini“; disanje je sporo i ravnomerno, a osoba spolja gledano ostavlja utisak kao da je u snu (što naravno da nije); ekstremiteti se osećaju lagano utrnulim, a svest kao da je odvojena od tela; često se javlja u ovom stanju osećaj „lebdenja“; u ovom stanju klijentu je mnogo lakše da se fokusira na razgovor sa terapeutom i obično je u stanju da lako zamisli ono što mu se sugeriše u svrhe lečenja.

U ovom stanju se oživljavaju sećanja koja su potisnuta, podstiče se imaginacija i vizije, a u slučaju hipnoterapije – prihvataju se sugestije date od hipnoterapeuta.

U stepenu lake hipnoze klijent će moći da se seća svega nakon završetka terapijskog procesa, s jedne strane priznaje da se osećao relaksirano i da je osećao „tromost“ tela, a opet s druge strane, klijenti su skloni sumnji da li su uopšte bili „u hipnozi“.

Lako hipntičko stanje je neophodno u regresoterapiji, i ono može da se postigne sledećim tehnikama: vodjenim meditacijama, tehnikama hipnoze, tehnikama disanja i energetskim tehnikama.

Prema mnogim emnentnim hipnoterapeutima, ovo stanje hipnoze je sasvim dovoljno za lečenje neurotskih i sličnih poremećaja.

Za regresoterapiju ovo stanje svesti je idealno bilo kojim tehnikama da je izazvano.

  1. Srednji stepen hipnoze

U ovom stanju se pored onoga što je predhodno izneseno, može postići i to uglavnom hipnotičkim tehnikama, katalepsija ekstremiteta i očnih kapaka, automatskipokreti, anastezija i analgezija, kao i halucinacije nekih čula  npr ukusa i mirisa.

Ovo stanje se dešava, osim u hipnozi, i za vreme energetskih tretmana, i klijentu se čini da je tretman prošao veoma brzo ili pak kao da je trajao čitavu večnost, dakle vremenska orjentacija kao i prostorna su izmenjene.

Nije redak slučaj da za vreme energetskog tretmana osoba „jasno“ oseća odredjeni miris, čuje neke zvukove koji se realno – spolja nisu mogli čuti i td.

Problem kod ovog stanja svesti je taj da občno nastupa  delimično ili u potpunosti posthipntička amnezija tako da ovo stanje nije poželjno za regresoterapiju.

S obzirom da je ovo stanje svesti izuzetno sugestibilno, osoba je izuzetno podložna hipno-sugestijama, veoma je važna sama konstrukcija sugestije, jer nije cilj terapijskog procesa otklanjanje samog simptoma, što možemo videti kroz sledeći primer.

Na primer, može se desiti da kod osobe koja radi kao službenik u banci ili na primer u pošti, dodje do „paralize“ ruke. Iza te „paralize“ (koja je zaista fizički prisutna) može da se krije sledeći razlog: da se u svesti službenika pojavila misao „ovoliko novca prolazi kroz moje ruke, a ja nemam dovoljno, treba mi za to i to. Medjutim ako ukradem novac, verovatno će brzo otkriti počinica, i biću osramoćen. Ukoliko budem sputan nečim, onda neću biti u stanju da ukradem, pa ću tako biti siguran“. Ovaj unutrašnji konflikt je dakle bio uzrok te fizičke disfunkcionalnosti – paralize ruke, gde je upravo taj simptom (paraliza) bio klijentu potreban da bi mu omogućio da nastavi svoj život koji bi kako klijent misli u suprotnom bio nepodnošljiv (osećanje stida i kazna za delo).

Da se u lečenju ovog klijenta pokušalo sa srednjim stepenom hipnoze ili pak duboke hipnoze i direktnim otklanjanjem simptoma (otklanjanje paralize ruke) rezultati bi bili neterapijski, neadekvatni!

U korišćenju ovakvih stanja svesti treba biti veoma oprezan, posebno zbog tzv posthipnotičke amnezije. Ukoliko bi klijent i mogao da se dovede u stanje dublje hipnoze, što nije sasvim sigurno i pouzdano, on bi se osetio bespomoćan i nezaštićen, pošto bi hipnotičkom sugestijom bio lišen simptoma (paraliza ruke) koja mu je omogućavala da sačuva poštovanje prema samom sebi i koji mu je bio kao neka vrsta zaštite od ideje „za brzim rešenjem“ njegovog finansijskog problema. Upravo ta „paraliza ruke“ je odgodila njegovo delovanje i dala mu vreme da razmisli o svemu i nadje neko drugo rešenje svojih problema.

S druge strane, verovatnoća je i da bi se ubrzo nakon oslobadjanja od simptoma paralize ruke, ubrzo pojavio neki drugi simptom koji bi zamenio ovaj prvi.

Oblast u kojoj bi se mogla primeniti direktna sugestija i duboka hipnoza je vema ograničen. On može da se koristi kao zamena za anesteziju pri lakšim operacijama.

4. Duboka hipnoza – somnabulistički stepen je ono stanje svesti gde je osoba toliko sugestibilna da je gotovo potpuno pod uticajem lica spolja. Vrlo teško se osoba dovodi u ovakvo stanje, i to je posledica dužeg rada, treninga, sa menjanjem stanja svesti. U ovom stanju izaziva se potpuna amnezija, kao i prijatne i neprijatne čulne halucinacije; osoba izgleda budno ali njena lična volja je u drugom planu.

Ova stanja svesti nisu terapijska, ona se svakako ne koriste u procesu regresoterapije, već pre imaju svoju primenu u tehnikama tzv specijalnog ratovanja /psihološke tehnike borbe i programiranja.

Programiranje nije ništa drugo do davanja direktne sugestije licu koje je u stanju transa ali otvorenog za sugestije (sugestibilnost). Takodje ovo je posledica i treninga ali i spremnosti osobe da prihvata sugestije i naredbe od spolja.

Izneta stanja svesti, po kriterijumu hipnotizma, su važna i zbog fenomena autohipnoze do kojeg dolazi kod običnih ljudi, u svakodnevnom životu, kao što smo videli na slučaju službenika koji radi sa novcem. Ovo stanje autohipnoze je posledica razjedinjenja lične volje kroz tzv konflikt identiteta. „Razrešenje“ unutrašnjeg konflikta i ambivalencije se „traži“ u samonaredbi (donošenju odluke) da se postupa na odredjeni način, u stanju intezivnog emocionalnog stanja (slično stanju šoka).

***

Za terapijski rad je autohipnozu (ili autosugestiju)  važno razumeti, jer po principu „što je izazvano sugestijom – sugestijom se i leči“.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s