Istorija Hipnotizma

Hipnotizam – od Mezmera do danas

Nema sumnje da su za hipnotizam znali i primenjivali sveštenici u Hramovima sna u Egiptu, a zatim i u Grčkoj. Hramovi sna bile su neke vrste bolnica gde se praktikovalo pevanje i postizanje kod pacijenta stanje transa u cilju dobijanja odgovora od Bogova, dakle iz podsvesti, o problemu osobe i rešenju njegovog problema. Verovali su da se kroz izmenjena stanja svesti – snove i trans – može dosegnuti do poruka poslatih od Bogova.

U jednom takvom hramu u Grčkoj školovao se i čuveni “otac medicine” Hipokrat (460-380 pne).

F.A.Mezmer

U savremenom svetu tek se od 1774 godine primenjuje i koristi hipnotizam u Evropi.  Tada se koristio pod nazivom mezmerizam po bečkom lekaru Francu Antonu Mezmeru (1734 –1815). Sam Mezmer se interesovao za mnoga polja kao i za astrologiju i objavljuje knjigu O uticaju planeta na ljudsko telo, 1766 godine.

Metod lečenja doktora Mezmera do danas  prema njegovim rečima  funkcionisao je na predpostavci da “izmedju svega živog i neživog postoji prirodna energetska transferenca” koju je on nazvao animalni (životinjski) magnetizam. Šta znači magnetizam? Prema dokrotu Mezmeru magnetizam kao metod lečenja predstavlja manipulaciju onim delom vitalne sile čoveka koji je vezan za fizička oboljenja a to je upravo magnetno polje slično energiji životinje. Dakle, u tzv mezmerizmu leči se “životinjski”, bazični, aspekt čovekove vitalne energije.

Kako je izgledalo to lečenje? Svaki pacijent je uzimao u ruke metalne šipke koje su bile zaronjene u kadu punu opiljaka stakla i gvoždja, i u mraku, uz laganu muziku pacijenti su čekali energetski efekat – grčenje i opuštanje  mišića. Smatralo se da iz opiljaka proizilazi magnetni fluid koji se prenosi metalnim šipkama do čoveka i na taj način protrese ljudsko telo a zatim ponovo uspostavi njegov balans.

Kakve ovaj način lečenja ima veze sa Egipatskim pevanjima i dovodjenjem ljudi u stanje transa na taj način – svakako nikakve. Lečenje magnetizmom pre liči na lečenje elektrošokovima nego padanje u trans za vreme obreda. Često savremeni hipnotizeri povezuju ove prakse, vremenski vrlo dislocirane, u cilju davanja istorijskog legitimiteta savremenoj hipno praksi. Jedina povezanost izmedju te dve prakse je u IZMENJENOM STANJU SVESTI.

Doktor Mezmer, moramo reći, imao je ogroman uspeh u svom lečenju, tako da je pobudjivao ljubomoru, zavist i neprijateljstvo svojih kolega lekara pa je morao da napusti Beč u kojem je živeo i radio. Potom odlazi u Pariz gde su njegova “čudotvorna izlečenja” izazivala oduševljenja kod ljudi. Njegova slava je bila zaista velika pa je čak i francuski kralj Luj XVI koji je smatrao da njegov “kraljevski dodir” leči postao takodje ljubomoran  i 1784 godine odredio komisiju da ispita način lečenja doktora Mezmera. Ne dopuštajući mu da pokaže svoj način lečenja komisija je Mezmera osudila za nadrilekarstvo i on je pod pritiskom napustio Pariz  i otišao u Švajcarsku gde je boravio do svoje smrti 1815 godine. U Švajcarskoj je neometano radio svoju lekarsku praksu magnetizma. Zbog njegove slave vlade mnogih država su slale svoje lekare da uče kod Mezmera o magnetizmu, pa su mu dolazili lekari posebno iz Nemačke, Rusije, Austrije i Švedske na praksu. Medjutim, svi ti lekari koji su dodatno obučavani kod Mezmera imali su sporadične slučajeve lečenja. Zašto?

Naravno kroz život usavršavao je sve više svoj metod lečenja tako da je u nekom trenutku izbacio iz upotrebe metalne šipke i počeo da leči tzv magnetisanim dodirom, jer je smatrao da je sam postao provodnik  animalne magnetske sile. Dakle, seo bi naspram pacijenta svojim kolenima dodirivao njihova kolena, držao svojim rukama  pacijentove palčeve i gledao ih netremice u oči. Kasnije je prelazio svojim rukama preko njihovih ruku od ramena do dlanova, što je ranije bila praksa da se prelazi magnetima. Taj prelaz je poznat u kineskoj tradicionalnoj medicini jer tu se nalaze upravo meridijani metala.

Džon Eliotson

Uskomešanost oko francuske revolucije u Evropi, sporadični slučajevi lekara “magnetizera” i protok vremena, činilo je zaborav mezmerizma, pa se za njega čuje tek 15 godina nakon njegove smrti, i to u Engleskoj pod uticajem brilijantnog lekara doktora Džona Eliotsona (1791 – 1868), osnivača Univerzitetskog koledža u Engleskoj, profesora medicine na londonskom Univerzitetu i predsednik Kraljevskog društva hirurga. Njegov doprinos medicinskoj nauci je u uvodjenju stetoskopa u medicinu sa ostalim metodima ispitivanja srca i pluća koje se do dan danas primenjuju. Interesovanje za mezmerizam mu je probudio irski hemičar Ričard Čenviks.

Činilo se da će pod pokroviteljstvom ovako zapaženog čoveka mezmerizam ponovo procvetati. Ipak, baš kao i nekad doktor Mezmer i sam Eliotson doživeo je sličnu sudbinu, pa je 1839 godine morao da podnese ostavku u zvaničnim institucijama engleske, da bi se bavio privatnom praksom lečenja pod uticajem magnetizma. Nekoliko godina kasnije osniva časopis Zoist koji je izlazio četiri puta godišnje i u kojem su opisani slučajevi uspešnog lečenja magnetizmom. Ovaj časopis je bio prava “bomba” koji je zainteresovao mnoge lekare širom engleske, a kao posledica toga bilo je otvaranje tzv mezmeričnih bolnica.

Džejm Brejd

Otprilike u isto vreme dok je Dr.Eliotson eksperimentisao sa mezmerizmom, jedan drugi lekar iz Mančestera. pokušavao je da da naučno objašnjenje za proces magnetizma. Dž.Brejd je u svom radu ovaj fenomen nazvao hipnoza od grčke reči hypnosis što znači san, da bi opisao izmenjeno stanje svesti; takodje je i skovao naziv hipnotizam kao naziv za metod izvodjenja hipnoze. Iako je ubrzo shvatio da hipnoza i hipnotizam nisu stanje SNA, ipak se taj termin odomaćio do dana današnjeg.

U svojoj karijer lekara prošao je isto kao već pomenute kolege , ali je ipak istrajao i 1843 godine objavio knjigu Neurypnologija ili obrazloženje nervnog sna. U knjizi je iscrpno objasnio svoje metode iznoseći i primere uspešnog lečenja reumatizma, epilepsije, paralize i neuralgije.

Nakon dugog eksperimentisanja došao je do zaključka da bi mogao da izazove hipnozu  samo verbalnom sugestijom i da je “fiksirani pogled” sasvim nepotreban.

Ko je Hipnos?

Iz iskustva znamo da se “prava” imena nekako “izbore” za status imenovanja odredjenih pojava da bi odrediili njihovu pravu prirodu.

Hipnos je u grčkoj mitologiji bio bog sna, čiji je pandan u rimskoj mitologiji Somnus. Bio je sin boginje Noći i Tanatosa, boga smrti, a živeo je u podzemnom svetu, carstvu Hada. Prikazivan je kao lep mladić, sa krilima na glavi. Noću, zajedno sa svojom majkom, tiho se kretao po zemlji, donoseči ljudima san kao odmor koji ih je oslobadjao od briga, muka i svakodnevnice. Njegova deca su, kao aspekti samog boga sna: Morfej (oblik), Fobetor (strah) i Fantasa (imaginacija).

U ovih par rečenica o značenju mita o Bogu Hipnosu, bogu STANJA svesti, upućuje na prirodu čovekove psihe i njenim funkcijama (u mitologiji njegovim atributima kroz sinove).

Džejms Esdejl i doktor Liebo

Mladi škotski lekar Esdejl (1808–1859), koji je živeoi radio u Indiji, nadahnut tekstovima časopisa Zoist, počeo je da se zanima za magnetizam. U okviru svoje hirurške prakse u specijalnoj bolnici Kalkute, počeo je da primenjuje praksu magnetizma i uspeo da podnese izveštaj o tome kako ova praksa može da se uspešno koristi tokom operacija. Naravno naišao je na negodovanje svojih kolega, i ubrzo se vratio u rodnu Englesku u kojoj je hteo da objavio svoje izveštaje u medicinskim čaopisima. Bio je odmah odbijen iz razloga “nepraktičnosti” njegovih rezultata (šta god to značilo!).

Provincijski francuski lekar Liebo (1823-1904) čitao je knjige doktora Brejda i zainteresovao se za hipnotizam. Promene koje je on uveo u ovo područje rada sa menjanjem stanja svestipacijenata – stavlja ga na mesto Oca savremene hipnoze i hipnoterapije. On je metod “fiksiranog posmatranja” dopunio verbalnom sugestijom ili naredbom i tako zasnovao jedan od najpopularnijih metoda izvodjenja hipnoze koji se i dan danas koristi.

Ovaj sjajni lekar dvadesetak godina je besplatno lečio ljude hipnozom, i za to vreme prikupio je ogromnu količinu kliničkog materijala za svoju knjigu O snu. Kada ju je objavio, uspeo je da proda – samo jedan jedini primerak.

Naravno za svog života Dr. Liebo (Ambroise-Auguste Liébeault) bio je proglašen za šarlatana.

Dr. Bernhajm

Profesor i lekar Hipolit Bernhajm (1840- 1919) čuo je od jednog svog pacijenta za doktora Lieboa, i pre nego što je naumio da napiše posprdni članak o nadrilekaru Liebou u medicinskom časopisu, ipak je sakupio hrabrost da ga lično poseti. Ta jedna poseta bila je dovoljna da ga uveri u prirodnost hipnotičkih kura i da počne sam da se bavi tom praksom lečenja. S obzirom da je bio vrlo čuven i poznat u svetu medicine, ovog puta za razliku od predhodnika, uspeo je da uspostavi neometanu svoju privatnu praksu. Nakon nekog vremena objavio je dve čuvene knjige O Sugestiji, 1884 godine, i Sugestivno lečenje, 1886 godine.

Pod njegovim uticajem hipnotizam je postao prihvaćen oblik psihoterapijskog lečenja.

Dr. Šarko

Otprilike u slično vreme vrlo uvaženi neurolog i patolog Dr.Šarko počeo je da se zanima za hipnozu, u lečenju histerije. Medjutim on se vratio na prvobitan/izvorni magnetizam, onako kako ga je praktikovao sam Mezmer. Medjutim u tim svojim poduhvatima on sam nije imao uspeha. U tekstu Hipnoterapija – videćete i zašto!

Medjutim ovaj neurolog je zanimljiv za neke druge teme kao što su medijalnost, regresoterapija i slično, kao i njegova dostignuća na polju neurologije.

Zigmun Frojd

Hipnotizam je krajem 19 i početkom 20 veka u Evropi već uveliko bio popularan, i postavljen na dobre temelje u lečenju neurotičkih i sličnih slučajeva, kada je na scenu stupio Zigmund Frojd (1856 –1939). Za hipnotizam se zainteresovao kada je čuo da je njegov prijatelj lekar ovim metodom izlečio jedan slučaj histerije. Otišao je u francusku i učio o hipnozi kod Dr. Šarka i Dr. Bernhajma.

Iako je imao veoma malo iskustva kao hipnotizer, on već u svojoj knjizi Poreklo i razvoj psihoanalize piše: “Kada sam uvideo da uprkos svih svojih napora ne mogu da hipnotišem sve svoje pacijente, odlučio sam da napustim hipnotizam”. Menjutim, ipak je 1919 godine na kraju rekao da ukoliko se želi da psihoterapija bude široko pristupačna javnosti da će u tom slučaju biti neophodan povratak hipnotizmu radi njenog skraćivanja i efikasnosti.

Britansko lekarsko društvo je posle detaljnog istraživanja i ispitivanja dejstava hipnoze 1955 godine je zvanično priznala hipnotizam, da bi par meseci kasnije Američko lekarsko društvo to učinilo isto.

Ostali autori

Nakon 30-ih godina 20 veka u razvoju raznih teorija psihologije polako se prvobitni magnetizam Dr. Mezmera pretvara u praksu sugestija i naredbi.

Čuveni psiholozi i psihijatri poput E.Kuea (poznat po auto sugestiji: Svakoga dana u svakom pogledu ja sve više napredujem), K.L. Hula (koji dokazuje da je stanje hipnoze prirodno stanje čoveka), zatim Miltona Eriksona (koji je uveo savremeni pristup psihoterapije kroz razgovor, ubacujući sugestije, a iz ovoga se izrodila ideja o “rečima okidačima” tj lingvističkom mostu koju koristi posebno sistem NLP), i D.Elmana.

Iluzionisti

Kada govorimo o iluzionistima – cirkuskim hipnotizerima, naravno da ne mislimo na slikarski pravac iluzionizma, mada principi slikovnog predstavljanja su veoma slični cirkuskim trikovima. U pitanju je izazivanje spektakla, jakog utiska, koji se u slikarstvu tj slikovnom predstavljanju postiže jakim bojama, snažnim svetlosnim kontrastima i radikalnim perspektivnim rešenjima.

Dakle, iluzionisti su bili pravi i prvi majstori spektakla, iluzije i transa, po vašarima i cirkusima zvani madjioničari.

Cirkus i igre za svetine postoje i postojale su oduvek. Sa popularnošću hipnoze njihove tačke i predstave bile su obojene tim fenomenom sugestije Velikih madjioničara.

Madjioničari su ipak zaslužni za rasprotranjivanje ideje o hipnozi, s jedne strane, ali usled njihovih spektakala zaslužni su i za mnogobrojne predrasude koje još i dan danas postoje u vezi hipnoterapije a to je – da je čovek pod takvim dubokim transom u hipnoterapiji da se ničega ne seća!

Savremena propaganda i reklamna industrija

Kraj 19 veka i početak 20, osim razvoja psiholoških teorija, u okviru univerzitetskih labaratorija, razvija se savremena propaganda nazvana Oglašavanje. Smatra se da je početak savremene propagande u Buli Papa Klementa, iz 1597 godine, i Buli Pape Grgura XV, iz 1622 godine, a organizacioni aspekt je u osnivanju Saveta za Veru kakvu treba štititi (divizije monaha koje su imale za cilj ubedjivanje svetine u rimokatoličku veru).

Mnogo godina kasnije u okviru nemačkih, engleskih i američkih Univerziteta od 1890 do 1920-ih godina, konstituiše se teorija Oglašavanja, koja je izronila iz naučnih istraživanja, posebno, u vezi sugestivnosti i sugestibilnosti ljudi.

Prvi teorijski radovi bili su u službi razvijanja tehnika ubedjivanja kupaca na mestima prodaje čiji su autori bili R.V.Hočkis, Džordž Alen, V.Dil Skot, Harlou Gejl i ostalih tadašnjih profesora sa univerziteta. Ubrzo zatim, usled eksplozije  masovnih medija, posebno radija, a potom i televizije, tehnike prodaje dobijaju drukčiji oblik – masovnost. Putem razvijanja tzv retoričkih kodova oblikuju se lagano masovne tehnike persuazije (sugestije, ubedjivanja) i reklamne industrije.

Svim tim teorijama ubedjivanja, odnosno sugestije, zajedničko je postizanje pasivnog psihičkog stanja čoveka tj sugestibilnosti za odredjene sugestije, preporuke i naredbe.

Danas savremena hipnoterapija kao i mnoge psihoterapije koriste, baš kao i oglašavanje,  iste osnove postizanja sugestibilnosti – lingvistički ili racionalni most, afektivni i somatski most.

U duhu navedenog zgodno je navesti jedno izuzetno zapažanje psihijatra Emila Kovea : Kad se imaginacija i snaga volje suoče, imaginacija uvek pobeđuje!

Specijalni ratovi i tehnike

Svi oni koji se zanimaju za Teorije Zavere, ili prosto Zavere upoznati su sa brojnim tehnikama, pre svega, u obuci ratnika tj specijalaca, pomoću tehnika izmene stanja svesti. Takodje se ove tehnike u manjoj ili većoj meri uspešnosti koriste i koristile su se u ratnoj propagandi. Najpoznatiji hipnotizer-propagandista je bio naravno P.J. Gebels (1897 – 1945) ministar propagande nacističke nemačke.

U okviru specijalnih ratova, za nas ovde, najvažniji je oblik tzv psihološki specijalni ratovi čije su strategije usmerene ka formiranju javnog mnjenja ili uticaj na odredjene socijalne grupe (ciljne grupe), specifičnim tehnikama odredjenim sredstvima – uglavnom masovnim medijima i glasinama.

Na kraju, ne mora se posebno naglasiti da je cilj specijalnih psiholoških tehnika ratovanja upravo u stvaranju sugestibilne klime i raspoloženja za prihvatanje odredjenih plasiranih ideja.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s